Povodom teksta u nedeljniku NIN od 9. 6. 2011. „Zagrabi, pa vladaj“ obraćam se CRNPS-u i Koaliciji za nadzor javnih finansija da bih skrenuo pažnju na jedan neuobičajeni događaj, koji građevincima sa iskustvom u izvršavanju međunarodnih ugovora nije ličio na uvažavani poslovni moral. Radi se o tajnom i tek pod pritiskom javnosti delimično objavljenom ugovoru sa Alpina-Porom. Nadam se da će nevladine organizacije uspeti da u korist Srbije dovedu pred sud sva ovakva i slična nečasna mešetarenja.

Možda je ovo pitanje zastarelo ali bi ipak bilo zanimljivo dobiti odgovor nekoga merodavnog po kojoj osnovi je „jemstvo za blagovaljano izvršenje ugovora“ (tzv. performance bond po članu 10 FIDIC-a) za izgradnju autoputa od Horgoša do Požege smanjeno sa uobičajenih 10 % ugovorene vrednosti radova na bednih 10 miliona evra, jer se u poslovnom svetu ne poklanja nešto za ništa. Gde ili kako može da se dozna šta je Srbija dobila za ovaj neuobičajeni popust? Naši novinari, a i političari, objavili su da je veliki uspeh što smo od Alpine naplatili delić toga što nam je po međunarodnim ugovorima o izvođenju radova pripadalo, jer niko od njih ne poznaje međunarodne FIDIC uslove za ugovaranje i izvođenje građevinskih radova, a Alpina je pokušala da tu našu neupućenost iskoristi – srećom bezuspešno. Najverovatnije je Alpina sročila tekst garancije, a naši sveznajući predstavnici nisu uočili da ona nije bezpogovorno naplativa (po FIDIC-u) pa je spor rešavao međunarodni sud. Da ta garancija nije smanjena, od Alpine bi naplatili desetak i više puta veći iznos garantnog depozita.

Alpina nas je mogla tužiti samo na osnovu onoga što je u neobjavljenim aneksima, jer je za raskid ugovora bez obeštećenja krivca, a uz naplatu garantnog depozita po članu 10 FIDIC-a, uvek kriv izvođač koji ne ispunjava ugovorne obaveze. Ovu činjenicu je naš „Planum“ iskusio kada ga je investitor krajem sedamdesetih godina oterao sa izgradnje Safat skvera u centru Kuvajta – uglavnom zbog kašnjenje prouzrokovanog „šalterskim“ radnim vremenom na gradilištu i zbog nedoraslog rukovodstva gradilišta. To je bio, koliko je meni poznato, jedini slučaj da je sa našim graditeljima prekinut međunarodni ugovor o izvođenju građevinskih radova. U našim uspešnim inopogonima, u koje je ubrajan i „Planum“ na aerodromima po Arabijskoj pustinji, radilo se kao i na domaćim gradilištima niskogradnje u dve smene od po 10 časova dnevno 6 dana sedmično, a plovni iskop je izvođen neprekidno 24 časa dnevno 7 dana sedmično, pa su radovi završavani u ugovornom roku.

U najmanju ruku je čudno da naši pregovarači nisu razmislili zašto Alpina traži smanjenje „performance bond“-a, ali su nasuprot našima njihovi pravnici tačno procenili kapacitete naših pregovarača čim su takav zahtev postavili. Da smo svojevremeno, kada smo sve do jeseni 1987. godine bili u svetu poznati i poštovani izvođači građevinskih radova sa našim inopogonima po Aziji, Južnoj Americi i Africi, zahtevali od naručioca radova odnosno od investitora da smanji vrednost našeg „performance bond“-a, on bi poništio našu ponudu i naravno naplatio iznos garancije za ozbiljnost ponude (bid bond), jer bi logično zaključio da ne nameravamo da izvršimo ugovorenu obavezu. Taj papir (performance bond) bio je za nas samo jedna nužna ali i beznačajna formalnost, jer smo nudili i ugovarali radove da bi ih izveli, pa nisu mogli nastati uslovi koji bi aktivirali odrednice „performance bond“-a, a njegovu eventualnu naplatu nije mogla nikakva banka da ospori.

Uzgred napomenuto, Alpina se oko desetak godina posle nas pojavila u inopogonima. Već par godina posle prvog njenog nastupa opšte mišljenje ostalih međunarodnih izvođača radova u inopogonima bilo je da Alpini dobit donose pravnici, a ne građevinci, a u našim stručnim krugovima je ocenjeno da je najverovatniji razlog za tajenje koncesionog ugovora sa Alpina Porom bilo naknadno sagledavanje po kojem je njegov sadržaj kompromitujući za naše potpisnike.

Jovan Jovanović, dipl. inž. građ. Iz Beograda

Realizujući projekat monitoringa budžetske linije 481 CRNPS je morao krenuti, pa naravno, od samog početka.

Dakle, država Srbija, demokratska država u tranziciji, 168 lokalnih samouprava u isto toliko gradova sa isto toliko svojih zgrada. U tim zgradama ima puno kancelarija, a u njima sede, ah..pa naravno, državni službenici. Plata državnog službenika nije astronomska, no nije ni mala, ali mu njegova delatnost omogućava česte predahe uz kafu ili čaj i zanimljive razgovore, zbog čega su mnogi skloni da ih smatraju intelektualcima. Jedna od najizrazitijih karakteristika službenika jeste ta što nikada ne možete da ga nađete. U stvari, možete, ali ne tamo gde bi trebalo da bude jer su najčešće na nekom „sastanku“.

Kada uz ove činjenice dodate Sizifovsku nameru CRNPS-a da prikupi i izanalizira svih 168 budžeta tj. njihovog samo jednog segmenta opšte prihvaćenog kao „linija 481“ iz koje se pored nevladinih organizacija finansiraju i političke stranke, Crveni Krst, verske zajednice i sport, pri tom koristeći jedno od suverenih demokratskih prava oličenom u Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja, već vam se zavrti u glavi, a kako i ne bi…

U pojednostavljenom primeru to izgleda ovako. CRNPS na adresu lokalne samouprave šalje pismo sa zahtevom o pristupu traženim informacijama. Po „difoltu“ svaka lokalna samouprava bi trebala da ima imenovano lice koje je zaduženo za postupanje po zahtevima, no neretko to nije slučaj. Onda na scenu stupa pravnik ili načelnik uprave koji ukoliko je, zabunom, dobro spavao, uz uslov manje vlage u vazduhu i iznenadne stabilizacije krvnog pritiska od ranog jutra, rezantno prosudio da naš zahtev treba proslediti u odeljenje za finansije, gde će nadležni i stručni pripremiti valjanju traženu informaciju. Ne verujete ?…Pitajte braću Grim!

Kada iz Zapadne Srbije rešite na poziv drugara iz vojske da „skoknete“ kod njega na Slavu u, recimo, Istočnu Srbiju i tamo se iznenadite drugim običajima, reći će vam da u Srbiji svako selo ima svoje običaje! Upravo tako nekako se može generalizovati i slika pristiglih analitičkih kartica linije 481 srpskih gradova i opština. Ima svetlih primera, ali o ovim drugim malo bi bilo i jedan esej.

Utabanim stazama „ovih drugih“ na adresu CRNPS-a stigao je 02.12.2010. godine i dopis Odeljenja za budžet i finansije opštine Kučevo u kome se na naš zahtev za dopunu nepotpunih informacija između ostalog kaže, citiram :

„U prilogu dopisa, na Vaš zahtev, dostavljamo Vam:

-Analitičke kartice sportskih omladinskih organizacija kojima su u 2009. godini preneta sredstva iz budžeta opštine Kučevo.

-Rekapitulaciju navedenih prenosa sredstava.

-Za dotacije političkim strankama u 2009. god. nije bilo prenosa sredstava.

Pošto smo za odgovor na Vaša pitanja utrošili puno vremena, zbog čega nismo mogli da u roku odgovorimo drugim obavezama, molimo Vas da nam u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja dostavite sledeću dokumentaciju:

-Akt o osnivanju – Statut Centra za razvoj neprofitnog sektora

-Analitičke kartice ostvarenih prihoda za 2009. godinu iz kojih se vide izvori finansiranja Centra.

U protivnom, bićemo prinuđeni da se obratimo Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

U potpisu – rukovodilac Odeljenja.“

Na ovaj način i zvanično je otvoren privatni filatelistički saobraćaj između tima CRNPS-a i rukovodioca odeljenja za budžet i finansije opštine Kučevo, izvesnim gospodinom Slobodanom Filipovićem.

CRNPS će sa puno zadovoljstva na adresu Odeljenja za budžet i finansije opštine Kučevo poslati fino upakovani  Vodič kroz Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja , sa novim markicama naših tenisera osvajača Davis cup-a.

Predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović izjavila je da će republički parlament naredne godine, ukoliko bude dobio dovoljna finansijska sredstva iz budžeta, organizovati tender za prenose skupštinskih zasedanja do uvođenja parlamentarnog kanala. „Da li će to biti RTS ili neka druga medijska kuća zavisi od toga kakav će rezultat biti na tenderu“, rekla je Đukić-Dejanović Tanjugu.

Ova vest, u kontekstu zahteva Javnog medijskog servisa da Skupština Srbije plati dugovanja za prenose sednica na II programu, izgleda kao logično rešenje problema. Pogađanje oko dugovanja nije urodilo plodom, pa je problem koji muči i Javni servis i Skupštinu Srbije ostao nerešen i negde u vazduhu.

Ideja je da se raspiše tender i da televizije daju svoje ponude za prenos. Dakle, Skupština ima potrebu za javnom nabavkom prenosa njenih zasedanja. Međutim, pitanje je ko kome treba da plati? Da li je predmet tendera nešto što se kupuje ili prodaje? Ni Slavica Đukić-Dejanović se ne izjašnjava bas sasvim jasno o ovom pitanju. Utisak je da je predsednica Skupštine spremna da plati, bar sudeći prema njenom stavu o dugovanju RTS. S druge strane, Javnom servisu je, navodno, potreban II program za neke druge sadržaje koji mogu da ostvare bolju gledanost i samim time i višu cenu reklama u tim terminima.

S treće strane, postoje televizije koje imaju problem sa rejtingom, a i muku muče sa proizvodnjom programa. One bi bile spremne da plate za sadržaj koji ima pristojnu gledanost, koju one nikada nisu dostigle. O tako kupljenom prestižu da se na njihovoj frekvenciji prenose čak i parlamentarne sednice ne treba trošiti reči, ali vredi potrošiti dosta novca.

Dakle, stvari su sasvim suprotne od onoga kako ih vide državni službenici, televizijski prenosi skupštinskih zasedanja su resurs koji može da donosi prihode državi, te zato svakako treba raspisati tender, ali za prodaju tog resursa.